USLOVI ZA PRIMENU BIOFEEDBACK-A

BIOFEEDBACK I CILJ PRIMENE

Biofeedback je tehnika samoregulacije kroz koju pacijenti uče da dobrovoljno kontrolišu ono što se nekada smatralo nevoljnim procesima u telu. Ova intervencija zahteva specijalizovanu opremu za pretvaranje fizioloških signala u smislene vizuelne i slušne signale kao i obučenog praktičara koji će voditi terapiju.

Površinska elektromiografija (sEMG) je možda najčešća fiziološka varijabla koja se prati korišćenjem biofeedback-a. sEMG povratna informacija se koristi kod različitih poremećaja kao što su tenziona glavobolja, hronični bol, tortikolis i disfunkcija temporomandibularnog zgloba.

Povratna informacija o elektroencefalografiji (EEG), koja se takođe naziva neurofeedback, koristi se kod ADHD-a (poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću) i epilepsije i sve je više u fokusu istraživanja i drugih primena.

Neke od drugih uobičajeno praćenih varijabli se koriste kada je cilj biofeedback-a smanjenje simpatičkog uzbuđenja. To uključuje broj otkucaja srca, brzinu disanja, temperaturu površine kože (na vrhovima prstiju), provodljivost kože i varijabilnost otkucaja srca.

Ove fiziološke informacije se obično ne posmatraju kao pod svesnom kontrolom, ali biofeedback pruža podatke u realnom vremenu, pomažući da se fiziološki procesi odvijaju pod kontrolom pacijenta. Uobičajeni poremećaji koji se leče na ovaj način uključuju hipertenziju, anksioznost i medicinska stanja koja su pogoršana stresom. Biofeedback takođe pomaže da pacijenti budu svesni misli, osećanja i ponašanja vezanih za njihovu fiziologiju. Vremenom mogu naučiti da se samoregulišu bez ekrana za povratne informacije ispred sebe.

NEUROMIŠIĆNI SISTEM – USLOV ZA STVARANJE POKRETA

Neuromišićni sistem je nervni i mišićno-skeletni sistem koji zajedno radi na stvaranju pokreta. Bilo koja mera ovih sistema može se koristiti za obezbeđivanje neuromuskularnog biofeedbacka-a. Neuromuskularni biofeedback metode koje se koriste u fizikalnoj rehabilitaciji uključuju ЕМG biofeedback i real time ultrasound imaging (RTUS) biofeedback.

OPERATIVNO USLOVLJAVANJE I POVRATNO UČENJE

U biofeedback-u, gledanje kako fiziološki podaci idu u boljem smeru rezultira učenjem povratnih informacija, a učenje sa pozitivnim pojačanjem obično je zadovoljavajuće. Terapeut je jednostavno tu da objasni šta oprema za biofeedback meri i kako je povezana sa fiziologijom pacijenta. Operativno kondicioniranje i model učenja povratnih informacija korišćeni su u lečenju mnogih medicinskih poremećaja uključujući Rejnoovu bolest i fekalnu inkontinenciju.

USLOVI STRESA

Pacijentima koji pate od bolesti koja ima glavnu komponentu stresa takođe može pomoći biofeedback korišćenjem psihofiziološkog i psihoterapijskog modela učenja. U ovom modelu neophodno je razumeti pacijenta kao pojedinca. Upravljanje stresom i druge psihoterapeutske intervencije mogu se koristiti u kombinaciji sa biofeedback treninzima kako bi pacijenti bili svesni o tome kako stres u njihovim životima utiče na fiziologiju.

Ovaj model učenja koristi i psihofiziološku procenu i psihološku evaluaciju kako bi se utvrdili obrasci mišljenja i ponašanja koji doprinose fiziološkoj ranjivosti pacijenta. Ova primena treninga biofeedback-a, koja uključuje upravljanje stresom, može biti najuspešnija u lečenju poremećaja povezanih sa stresom.

EMG BIOFEEDBACK KOD PACIJENATA SA HEMIPLEGIJOM

Sprovedena su opsežna istraživanja koja su ispitivala efikasnost EMG biofeedback-a u rehabilitaciji na pacijentima sa hemiplegijom nakon moždanog udara. Armagan i njegove kolege razjasnili su potencijalne prednosti EMG biofeedback-a u kombinaciji sa vežbom u maksimiziranju funkcije ruke kod hemiplegičnih pacijenata. Rezultati sprovedene studije Aiello i kolege su predložili da ponovna obuka hoda na traci za trčanje, uvećana sa EMG bofeedback-om, olakšava poboljšanja u funkciji hoda kod učesnika nakon moždanog udara.

NEUROFEEDBACK METODE KOD DECE SA SMETNJAMA U UČENJU

Nalazi istraživanja mnogih autora ukazuju da primena neurofeedback treninga kod dece sa specifičnim smetnjama u učenju (SSU) daje pozitivne rezultate i pomaže deci u otklanjaju teškoća koje imaju, što povratno pozitivno utiče na školsko postignuće i na njihov položaj u školi. Prva značajna studija o efikasnosti primene NFB kod dece sa SSU i poremećajem pažnje sproveli su Žoel i Džudit Lubar (1985).

Povećava se IQ skor, ali to ne znači da je dete postalo inteligentnije vežbanjem, već da su otklonjene smetnje koje su mu onemogućavale da svoju inteligenciju pokaže na efikasan način. Isti autori u daljim istraživanjima kada su u pitanju deca sa SSU ističu da se pored poboljšanja koncentracije i sposobnosti učenja ostvaruju i drugi pozitivni efekti.

Često se dešava da deca poboljšavaju svoje socijalne interakcije za vreme i nakon treninga, smanjuju hiperaktivnost, popravljaju rukopis, artikulaciju govora, nestaju problemi sa noćnim mokrenjem, nesanicom, anksioznošću, popravlja se veština čitanja.

LITERATURA

Tekst pripremila: Sanja Petraš