Pri prolasku električne struje kroz čovečiji organizam razna tkiva se ponašaju različito, što se objašnjava nejednakom propustljivošću ćelijske membrane. Tkiva koja sadrže više tečnosti pružaju manji otpor proticanju električne struje što znači da su bolji elektroprovodnici. Pojava pri kojoj se složena hemijska jedinjenja pod dejstvom galvanske struje razlažu naziva se elektroliza. Ona u čovečijem organizmu može nastati pri proticanju jednosmerne galvanske struje.
Francuski naučnik D’Arsonval je dokazao da je skeletna muslkulatura čovečijeg organizma maksimalno nadražljiva pri dejstvu struje 3 – 5 frekvencija u sekundi i da se ta nadržaljivost brzo smanjuje kada se frekvencija povećava. Pri dodirnoj površini kože od 100 cm² kapacitet koji ona ostvaruje je približno jednak jednom mikrofaradu, te je za naizmeničnu struju od 50 Hz otpor 3200 Ω, a od 4000 Hz oko 41,6 Ω, dok je kod 10000 Hz otpor samo 17 Ω. Pad otpora omogućava lakši prolazak elektriciteta kroz kožu.
Polazeći od ovih pretpostavki austrijski naučnik Hans Nemec je, koristeći princip interferencije, pronašao aparat u kome se impulsna struja ne dobija egzogeno već endogeno. Kao osnov za korišćenje u terapijske svrhe, on je (1949) uzeo dve srednjefrekventne struje, frekvencije od 3900 i 4000 Hz, odnosno 4000 – 4100 Hz. Usled različite frekvencije ta dva kola nastaje njihovo ukrštanje u dubini i interferenciji, koja u predelu superpozicije izaziva pojavu niskofrekventne struje, frekvencije 0 – 100 Hz u sekundi. Te dve srednje frekventne struje dovode se do obolelog mesta odvojeno, pri čemu se koriste četiri kabla i četiri elektrode.
Jedan strujni napon je stabilne frekvencije, dok drugi varira. Kada je frekvencija jednaka 0, nema stimulacionog dejstva i dolazi do relaksacije ali za ovaj način je bitno što koža nije iritirana električnom strujom i nema elektrolitične reakcije. Naučnik Furnije je za interferentne struje preložio naziv “ukrštene struje”, jer je utvrđeno da ukrštanjem tih dveju potpuno samostalnijh struja nastaje efekat interferencije. Tako se dobija jedna nova, biološki dejstvujuća struja sa niskofrekventnom učestalošću, te se u organizmu zbivaju biološki efektivne stimulacije.
Električna struja koja se koristi u terapiji deluje:
1) hemijski (konstantna galvanska struja) 2) stimulirajuće (nisko i srednjefrekventa struja) 3) termički (visokofrekventna struja)
Kao što je rečeno, niskofrekventna struja deluje nadražujuće na tkivo. Maksimum draženja je na površini, ispod i u blizini elektroda, a smanjuje se sa dubinom – zbog porasta otpora. Da bi se delovalo i na tkivo u dubini, kao i na organe, treba koristiti struju takve jačine koja je nepodnošljiva za bolesnika. Srednjefrekventna struja sa nepromenljivim intenzitetom, čak i kad je on jak ne izaziva kožni nadražaj ispod elektroda. To dozvoljava da se sprovede lečenje većim intenzitetom struje. Prednost pomenute metode je ne samo u bezbolnosti aplikacije već i u dejstvu u dubinu, bez povrede površinskih slojeva. Naime, dok niskofrekventna struja najviše draži ispod elektroda dotle je kod interferentnih struja u prvom planu draženje u dubokim slojevima između elektroda.
Na mestu ukrštanja elektroda u tkivima posredstvom fenomena interferencije rezultira interferentna struja čija je frekvencija jednaka razlici u frekvenciji komponentnih struja (0 – 100 Hz). U ovom rasponu možemo birati konstantnu frekvenciju tj. nepromenjljivu za sve vreme aplikacije ili ritmičnu frekvenciju koja se periodično menja od najniže do najviše i obratno u suprotnom smeru. Ona takođe stalno menja intenzitet od maksimuma (100% interferencija) do 0 i obratno. Ritmička frekvencija se koristi u rasponu od 1 – 10 Hz; 1 – 100 Hz; 1 – 50 Hz; 50 – 100 Hz; 90 – 100 Hz.
U zoni ukrštanja srednjefrekventnih struja obrazuje se statičko interferentno polje u kome intenzitet intereferencije nije svuda jednak; na zamišljenim spoljnim linijama između elektroda svakog strujnog kola interferencija je jednaka nuli, dok se pri okretanju spoljnih linija interferencija povećava, tako da je pod uglom od 45° maksimalna (100 %). Na ovaj način ne obuhvata se celo terapijsko polje interferentnih struja već je ono najveće pod uglom od 45° između elektroda. Ovo se odnosi na protok interferentnih struja kroz nehomogene sredine, kakva su tkiva. Da bismo postigli veću terapijsku širinu, tj. da bi dubinski zahvatili celo terapijsko polje, podjednako sa interferentnim strujama primenjujemo dinamičko interferentno polje u kome je interferencija svuda jednaka, pa su tkiva podjednako prostrujana i to pomoću interferentnog vektora. Primena dinamičke interferencije u nehomogenom mediju, kao što su tkiva, koristimo u svim slučajevima gde nismo u mogućnosti tačno da podesimo interferenciju u tački lokalizacije procesa u tkivu i na taj način obuhvatimo šire područje, što tehnički omogućava aparatura uključujući ritmičko pomeranje rasporeda ekvipotencijalnih linija, tako da se vektori interferencije ritmički menjaju čime se obuhvata čitavo polje tretmana.
Pored toga što se subjektivno dobro podnose znatno veći intenziteti interferentnih struja i što je izraženiji dubinski efekat, značajna prednost je i u tome što kod primene interferentnih struja ne postoji mogućnost izazivanja elektrolitičkog efekta na koži, pošto su ednogeno one srednjefrekventne naizmenične struje, pa se zato mogu aplikovati i u situaciji gde u tkivima postoji i prisustvo metala.
Pripremio: strukovni ft Marko Bukorović
Korišćena literatura: Jevtić M. “ Fizikalna medicina i rehabilitacija“; Kunej D.,, Stanković T. „Praktukum fizikalne terapije“; Mihajlović V. „Fizikalna terapija“; Nedvidek B. „Osnovi fizikalne medicine i medicinske rehabilitacije“; Simeunović J., Zeković P. „Fizikalna terapija 1“; Simeunović J., Zeković P. „Fizikalna terapija 2“; Conić Ž. „Osnovi fizikalne medicine i rehabilitacije“
Interferentne struje