Pri  prolasku  električne  struje  kroz  čovečiji  organizam  razna  tkiva  se  ponašaju  različito,  što  se  objašnjava  nejednakom  propustljivošću  ćelijske  membrane.  Tkiva  koja  sadrže  više  tečnosti  pružaju  manji  otpor  proticanju  električne  struje  što  znači  da su  bolji  elektroprovodnici.  Pojava  pri  kojoj  se  složena  hemijska  jedinjenja  pod  dejstvom  galvanske  struje  razlažu  naziva  se  elektroliza.  Ona  u  čovečijem  organizmu  može  nastati  pri  proticanju  jednosmerne  galvanske  struje.

Francuski  naučnik  D’Arsonval je  dokazao  da  je  skeletna  muslkulatura  čovečijeg  organizma  maksimalno  nadražljiva  pri  dejstvu  struje 3 – 5 frekvencija  u  sekundi  i  da  se  ta  nadržaljivost  brzo  smanjuje  kada  se  frekvencija  povećava.  Pri  dodirnoj  površini  kože  od  100 cm² kapacitet  koji  ona  ostvaruje  je  približno  jednak  jednom  mikrofaradu,  te  je  za  naizmeničnu  struju  od  50 Hz otpor  3200 Ω,  a  od  4000 Hz oko  41,6 Ω,  dok  je  kod  10000 Hz otpor  samo  17 Ω.  Pad  otpora  omogućava  lakši  prolazak  elektriciteta  kroz  kožu.

Polazeći  od  ovih  pretpostavki  austrijski  naučnik  Hans  Nemec je,  koristeći  princip  interferencije,  pronašao  aparat  u  kome  se  impulsna  struja  ne  dobija  egzogeno  već  endogeno.  Kao  osnov  za  korišćenje  u  terapijske  svrhe,  on   je   (1949)  uzeo  dve  srednjefrekventne  struje,  frekvencije  od  3900 i  4000  Hz,  odnosno  4000  –  4100 Hz.  Usled  različite  frekvencije  ta  dva  kola  nastaje  njihovo  ukrštanje  u  dubini  i  interferenciji,  koja  u  predelu  superpozicije  izaziva  pojavu  niskofrekventne  struje,  frekvencije  0  –  100 Hz u sekundi.  Te  dve  srednje  frekventne  struje  dovode  se  do  obolelog  mesta  odvojeno,  pri  čemu  se  koriste  četiri  kabla  i  četiri  elektrode.

Jedan  strujni  napon  je  stabilne  frekvencije,  dok  drugi  varira.  Kada  je  frekvencija  jednaka  0,  nema  stimulacionog  dejstva  i  dolazi  do  relaksacije  ali  za  ovaj  način  je  bitno  što  koža  nije  iritirana  električnom  strujom  i  nema  elektrolitične  reakcije.  Naučnik  Furnije je  za  interferentne  struje  preložio  naziv  “ukrštene  struje”,  jer  je  utvrđeno  da  ukrštanjem  tih  dveju  potpuno  samostalnijh  struja  nastaje  efekat  interferencije.  Tako  se  dobija  jedna  nova,  biološki  dejstvujuća  struja  sa  niskofrekventnom  učestalošću,  te  se  u  organizmu  zbivaju  biološki  efektivne  stimulacije.

Električna  struja  koja  se  koristi  u  terapiji  deluje:

1) hemijski  (konstantna  galvanska  struja)  2) stimulirajuće (nisko i srednjefrekventa struja)  3) termički (visokofrekventna  struja)

Kao  što  je  rečeno,  niskofrekventna  struja  deluje  nadražujuće  na  tkivo.  Maksimum  draženja  je  na  površini,  ispod  i  u  blizini  elektroda,  a  smanjuje   se  sa  dubinom  –  zbog  porasta  otpora.  Da  bi  se  delovalo  i  na  tkivo  u  dubini,  kao  i  na  organe,  treba  koristiti  struju  takve  jačine  koja  je  nepodnošljiva  za  bolesnika.  Srednjefrekventna  struja  sa  nepromenljivim  intenzitetom,  čak  i  kad  je on  jak  ne  izaziva  kožni  nadražaj  ispod  elektroda.  To  dozvoljava  da  se  sprovede  lečenje  većim  intenzitetom  struje.  Prednost  pomenute  metode  je  ne  samo  u  bezbolnosti  aplikacije  već  i  u  dejstvu  u  dubinu,  bez  povrede  površinskih  slojeva.  Naime,  dok  niskofrekventna  struja  najviše  draži  ispod  elektroda  dotle  je  kod  interferentnih  struja  u  prvom  planu  draženje  u  dubokim  slojevima  između  elektroda.

Na  mestu  ukrštanja  elektroda  u  tkivima  posredstvom  fenomena  interferencije  rezultira  interferentna  struja  čija  je  frekvencija  jednaka  razlici  u  frekvenciji  komponentnih  struja     (0 – 100 Hz).  U  ovom  rasponu  možemo   birati  konstantnu  frekvenciju  tj.  nepromenjljivu  za  sve  vreme  aplikacije  ili  ritmičnu  frekvenciju  koja  se  periodično  menja  od  najniže  do  najviše  i  obratno  u  suprotnom  smeru.  Ona  takođe  stalno  menja  intenzitet  od  maksimuma  (100% interferencija)  do  0 i  obratno.  Ritmička  frekvencija  se  koristi  u  rasponu  od   1  –  10 Hz;  1  –  100 Hz;  1  –  50 Hz;  50  –  100 Hz;  90  –  100 Hz.

U  zoni  ukrštanja  srednjefrekventnih  struja  obrazuje  se  statičko  interferentno  polje  u  kome  intenzitet   intereferencije  nije  svuda  jednak;  na  zamišljenim  spoljnim   linijama  između  elektroda  svakog  strujnog  kola  interferencija  je  jednaka  nuli,  dok  se  pri  okretanju  spoljnih  linija  interferencija  povećava,  tako  da je  pod  uglom  od  45° maksimalna (100 %).  Na  ovaj  način  ne   obuhvata  se  celo  terapijsko  polje  interferentnih  struja   već  je  ono  najveće  pod  uglom  od  45° između  elektroda.  Ovo  se  odnosi  na  protok  interferentnih  struja  kroz  nehomogene  sredine,  kakva  su  tkiva.  Da  bismo  postigli  veću  terapijsku  širinu,  tj.  da  bi  dubinski  zahvatili  celo  terapijsko  polje,  podjednako  sa  interferentnim  strujama  primenjujemo  dinamičko  interferentno  polje  u  kome  je  interferencija  svuda  jednaka,  pa  su  tkiva  podjednako  prostrujana  i  to  pomoću  interferentnog  vektora.  Primena  dinamičke  interferencije  u  nehomogenom  mediju,  kao  što  su  tkiva,  koristimo  u  svim  slučajevima  gde  nismo  u  mogućnosti  tačno  da  podesimo  interferenciju  u  tački  lokalizacije  procesa  u  tkivu  i  na  taj  način  obuhvatimo  šire  područje,  što  tehnički  omogućava  aparatura  uključujući  ritmičko  pomeranje  rasporeda  ekvipotencijalnih  linija,  tako  da  se  vektori  interferencije  ritmički  menjaju  čime  se  obuhvata  čitavo  polje  tretmana.

Pored  toga  što  se  subjektivno  dobro  podnose  znatno  veći  intenziteti  interferentnih  struja  i  što  je  izraženiji  dubinski  efekat,  značajna   prednost  je  i  u  tome  što  kod  primene  interferentnih  struja  ne  postoji  mogućnost  izazivanja  elektrolitičkog  efekta  na  koži,  pošto  su  ednogeno  one  srednjefrekventne  naizmenične  struje,  pa  se  zato  mogu  aplikovati  i  u  situaciji  gde  u  tkivima  postoji  i  prisustvo  metala.

Pripremio: strukovni ft Marko Bukorović

Korišćena literatura: Jevtić M. ” Fizikalna medicina i rehabilitacija”; Kunej D.,, Stanković T. “Praktukum fizikalne terapije”; Mihajlović V. “Fizikalna terapija”; Nedvidek B. “Osnovi fizikalne medicine i medicinske rehabilitacije”; Simeunović J., Zeković P. “Fizikalna terapija 1”; Simeunović J., Zeković P. “Fizikalna terapija 2”; Conić Ž. “Osnovi fizikalne medicine i rehabilitacije”