Pripremio: vft Srđan Jovanović

Korišćena literatura: PNF Curriculum, KFRC (Kaiser Foundation Rehabilitaion Center),Vallejo,California; Pavlović, M. (2009): Odabrana poglavlja iz OPŠTE/OSNOVA KINEZITERAPIJA, Beograd

Kvalitet nege u domovima za stare

poboljšan je u poslednje dve decenije, kako u svetu tako i kod nas,  ali su problemi i dalje prisutni. I dalje postoji problem oko broja zaposlenih, a mnoga istraživanja pokazuju da neefikasne strukture upravljanja mogu biti faktor  nekvalitetne usluge. Kao najčešći problem u domovima za stare javljaju se neuhranjenost korisnika, pojava dekubitarnih rana, urinarna inkontinencija i infekcija. Neki od ovih problema nisu samo posledica broja zaposlenih već i njihove organizovanosti.  Istraživanja pokazuju da su u domovima za stare, sa većim brojem negovatelja, postojali propusti u procesu nege.

Neki domovi za stare u Beogradu

rešavaju ove probleme boljom organizacijom kao i uvođenjem fizioterapeuta. Dobro je poznato da je redovni telesni trening najznačajniji faktor očuvanja fizičke i psihičke sposobnosti starih. Trening je postupak kojim se želi programiranom fizičkom aktivnošću povećati funkcionalna sposobnost i na tom nivou održati što duže. Pri tome je značajno znati da mali intenziteti fizičke aktivnosti mogu biti delotvorni za stara lica.  U svim fizičkim aktivostima, a posebno kod medicinskih terapeutskih vežbi starih, neophono je dobro doziranje fizičke aktivnosti. Zato je prisustvo fizioterapeuta u domu za stare od velikog značaja.

Jedan od domova za stare u Beogradu

koji pored udobnog smeštaja prilagođenim kretanju pokretnih i polupokretnih osoba i osoba sa invalidskim kolicima ili drugim pomagalima (proteze, štake, hodalice) poseduje fizioterapeuta, jeste Dom za stare Beograd. Cilj ovog doma za stare je posvećenost i stručnost u prijatnoj porodičnoj atmosferi, a sve se to postiže profesionalnim angažovanjem stručnog osoblja koje vodi računa o zdravstvenom stanju korisnika.

V Kongres fizioterapeuta Srbije održan je od 14. do 16. oktobra 2011. godine u Hotelu „Breza“, u Vrnjačkoj Banji. Kongres je trajao 3 dana, prikazano 34 usmena rada i 30  poster prezentacije.

Uvodna predavanja:

Prof. dr Ksenija Bošković (Klinika za medicinsku rehabilitaciju Kliničkog centra Vojvodine, Medicinski fakultet, Novi Sad) - Važnost i značaj mera prevencije u borbi protiv osteoporoze

Prim.dr sc med Srbislav Stevanović (Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović, Sokobanjska 13, Beograd) - Savremeni aspekti rehabilitacije u pedijatriji

Mr sc Leposava Jovanović (predavač, Visoka zdrastvena škola strukovnih studija, Zemun) - Dete, roditelj, fizioterapeut

M.Muftić (Fakultet zdravstvenih studija, Univerzitet  Sarajevo, Bosna i Hercegovina) - Pedobarografija

Mr sc Hille Maas - K-Taping in pediatrics

PETI KONGRES FIZIOTERAPEUTA SRBIJE – RADOVI:

• Zakonska regulacija fizioterapeutske profesije u EU, zašto i kako? (Grubišić M., Hrvatska komora fizioterapeuta)
• Okupaciona terapija  Model:osoba-okolina-okupacija/aktivnost (Avdović J., Javna ustanova Doma zdravlja Kanton, Sarajevo, BIH)
• Usporedba modernih hands-on sa hands-off manuelnim tehnikama (Naglić O., Klinička bolnica “Merkur“, Zagreb, Hrvatska)
• Uloga radnog terapeuta u prevenciji padova starijih osoba (Kecman M., Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović, Sokobanjska 13, Beograd)
• Stavovi fizioterapeuta o dečijoj rehabilitaciji u Srbiji (Đurić D., Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju  „Prof. Dr. Cvetko Brajović, Beograd)
• Kineziterapijski tretman nakon hirurški zbrinutog pectus excavatuma metodom po  nuss-u (Lačanski N., Klinički centar Vojvodine, Klinika za medicinsku rehabilitaciju, Novi Sad)
• Protetička habilitacija dece sa longitudinalnim nedostatkom femura (Vitaz M., Specijalna bolnica za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku, Beograd)
• Autogena drenaža kod osoba sa cističnom fibrozom (Pavković V., Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“, Beograd,  Stanković M., Visoka zdravstvena škola strukovnih studija, Beograd)
• Trodimenzionalni tretman skolioza (Katunac Lj., Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović, Sokobanjska 13, Beograd,Đurić D., Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju  „Prof. Dr. Cvetko Brajović, Beograd)
• Tehnike jačanja mišića kod dece nakon operativno lečenog razvojnog poremećaja kuka (Potić Z., Stevanović M., Garić R., Institut za ortopedsko hiruške bolesti “Banjica“, Beograd)
• Habilitacioni tretman dece sa artrogripozom (Đorđević M., Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović, Sokobanjska 13, Beograd)
• Značaj ranog  fizikalnog lečenja pes eqinovarus congenitus (Đorić D., Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“, Beograd)
• Primena koncepta tenzegriteta u kineziterapiji (Pešić M., Institut “Niška Banja“, Niška Banja)
• Osteoporoza-prevencija i lečenje (Urošević  S., Josifović N., Tosaković M., Ninić V., Institut za rehabilitaciju, Beograd) 
• Fizička aktivnost za prevenciju  i lečenje osteoporoze (Sjekloća T., Božilov S., Institut za lečenje i rehabilitaciju “Nišku Banju“, Niška Banja)
• Uloga kineziterapije na smanjenje rizika od fraktura kod obolelih od osteoporoze (Stojadinović J.,Božilov C., Jovanović B., Institut za lečenje i rehabilitaciju “Nišku Banju“, Niška Banja)
• Značaj kineziterapije u prevenciji osteoporoze (Kulušić M., Marković B., Jovanović M., Specijalna bolnica ya rehabilitaciju “Termal“ , Vrdnik)
• Analiza uzorka  pacijenta obolelih od osteporoze lečenih u ZC Kruševac (Vasiljević R., Zdravstveni centar, Kruševac)
• Rehabilitacija pacijenata kod povrede ahilove tetive (Jovičić I., Arsenijević S., Gradski centar za fizičku kulturu, Beograd)
• Syndrome piriforme i metoda izbora u njegovom lečenju (Nikolić A., Klinika za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, VMA, Beograd)
• Mobilizacija patele (Stjepanović M., Ambulanta za rehabilitaciju i fizikalnu terapiju „Activo“ , Beograd)
• Prelom kuka-da li priroda pravi diskriminaciju polova? (Pujić D., Zec S., Vučeljić D., Janićijević N., Jovašević S., Mihailović Lj., Klinika za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju VMA, Beograd)
• Funkcionalna obuka u korišćenju potkolene proteze (Matović  G., Specijalna bolnica za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku, Beograd)
• Tehnike postizometrijske relakscije kod pacijenta sa ortoartritisom kuka (Jovanović C., Djurović A., VMA, Beograd)
• Bol i menanđžment bola kod opekotina u akutnoj fazi (Arsenijević V., Delić D., Djordjević B., Klinika za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, VMA, Beograd)
• Efekti intermitentne pneumatske kompresije u terapiji limfedema ruke (Kanjuh Z., Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović, Sokobanjska 13, Beograd)
• Analiza posture studenata-budućih fizioterapeuta (Stanković M., Visoka zdravstvena škola strukovnih studija, Beograd, Kljajić D., Arsić S., Visoka medicinska škola strukovnih studija, Ćuprija)
• Uticaj kineziterapije kod pacijenta sa senzomotornom hereveditarnom neuropatijom tip 1 (Mitrović  E., Bužas S., Peleš S., Specijalna bolnica za rehabilitaciju “Termal“, Vrdnik)
• Značaj rane rehabilitacije kod obolelih od karcinoma dojke (Ćupić D., Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, Beograd)
• Primena PNF-a i jumeiho  metode kod pacijentkinja (Petrović  M., Klinika za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, VMA, Beograd)
• Limfna drenaža pacijenata uz pomoć limfatik aparata (Vesić V., Jovanović B., Institut za lečenje i rehabilitaciju “Niška Banja“, Niška Banja)
• Novi pristup u obuci hoda sa rasterećenom jednom nogom i varijacije (Popović D., Jovanović B., Institut za lečenje i rehabilitaciju “Niška Banja“, Niška Banja)
• Folanom do zdravog potomstva (Trbojević  I., Klinika ya rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović“, Beograd)
• Usklađivanje standarda KME u fizioterapeutskoj praksi republike Srbije sa standardima KME fizioterapeutske prakse u svetu (Obradović N., Klinika za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, VMA, Beograd)

Poster prezentacije

• Obuka hoda pacijenta sa “Inteligentnom” protezom (Radotić M., Specijalna bolnica za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku, Beograd)
• Prikaz kliničkih test-protokola u ispitivanju etiologije padova kod osteoporoze (Jovanović B., Božilov S., Stojadinović J., Institut za lečenje i rehabilitaciju “Nišku Banju“, Niška Banja)
• Edukacija pacijenta sa prelomom nadlaktice kao posledica osteoporoze (Balint G., Opšta bolnica, Senta)
• Rehabilitacija pacijenta sa ankilozirajućim spondilitisom (Kulušić M., Marković B., Jovanović M., Specijalna bolnica za rehabilitaciju “Termal“, Vrdnik)
• Značaj kineziterapije kod pacijenta sa ugrađenom endoprotezom kolena (Mitrović E., Specijalna bolnica za rehabilitaciju “Termal“, Vrdnik)
• Bez oslonca nakon operativnog lečenja preloma kuka-veliki problem:da ili ne? (Mihailović Lj., Vukomanović A., Zec S., Vučeljić D., Janićijević N., Jovašević S., Pujić D., VMA, Beograd)
• Značaj rane rehabilitacije u lečenju urinarne inkontinencije (Milić Z., Klinika za medicinsku rehabilitaciju, Novi Sad)
• Primena kineziotejpinga kod bolesnika sa hematomom nakon parcijalne rupture mišića zadnje lože natkolenice (Pljaskić Martinović R., Klinički centar Srbije, Beograd)
• Kineziterapijski pristup lumbalnom sindromu (Stanimirović B., Stjepanović M., Andjelkov S., Živojinović I., Ambulanta za rehabilitaciju i fizikalnu terapiju “Activo“, Beograd)
• Kineziterapijski pristup nakon operativnog lečenja LCA, prikaz slučaja (Ozren D., Zavod za fizikalnu mrdicinu i rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović“ Banja Luka, Republika Srpska, BIH)
• Funkcionalni status kod epikondilitisa i prednost primene kinezitejping metode (Andjelkov S., Stjepanović M., Živojinović I., Stanimirović B., Ambulanta za rehabilitaciju i fizikalnu terapiju “Activo“, Beograd)
• Primena SPINESCAN u fizioterapeutskoj praksi (Milanović S., Centar za korektivnu gimnastiku SM, Popović G., Boljević V., Ordinacija za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju “Tens“, Beograd)
• Rehabilitacija pacijenata sa deformitetom kičmenog stuba i donjih ekstremiteta u CBR centrima (Operhal D., J.U. Dom zdravlja Novi Grad, CBR Saraj Polje, Kanton Sarajevo)
• Uloga fizioterapeuta u prevenciji i lečenju sekundarnog limfedema nakon mastektomije (Potić S., Opšta bolnica, Senta)
• Uticaj obostrano i simetrično skraćenog mišića iliopsoasa na lumbalnu lordozu kod posturalne insuficijencije (Ivetić M., Dom zdravlja “Novi Sad“. Novi Sad)
• Urođeni tortikolis ( Vuković Z., Opšta bolnica, Senta)
• Lopta kao rekvizit u stimulaciji psihomotornog  razvoja bebe (Petrušić M., Opšta bolnica, Senta)
• Rani kiniziterapijski tretman kod pacijentkinja porođenih carskim rezom (Lačanski N., Klinički centar Vojvodine, Klinika za medicinsku rehabilitaciju, Novi Sad)
• Uloga rane rehabilitacije u sprečavanju postpartalnih komplikacija nakonvaginalnog porođaja (Krivokuća J., Klinički centar Vojovdine, Klinika za medicinsku rehabilitaciju, Novi Sad)
• Veza deformiteta kičmenog  stuba kod dece i adolescenata sa deformitetima vrata i stopala kod odojčadi (Tošaković M., Ninić V., Josifović N., Urošević S., Institut za rehabilitaciju “Selers“, Mladenovac)
• Naša iskustva u primeni kineziterapije kod dece sa nepravilnom posturom (Arsenijević S., Jovičić I., Gradski centar za fizičku kulturu, ambulanta, Deligradska 27, Beograd)
• Efekti PNF tehnike i tehnike trakcije kod pacijenata sa osteoartritisom kuka (Stevanović M., Djurović A., Vukomanović A., VMA, Beograd)
• Priprema za porođaj (Đorđević A., Klinički centar Vojvodine, Klinika za medicinsku rehabilitaciju, Novi Sad)
• Fizioterapevtska procenka i ergonomski pristap kaj zaboluvanja na muskulo-skeletnoit  sistem (Sanevski G., Zavod za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, Skopje, Makedonija)
• Lumbalna i cervikalana trakcicka dekompesivna terapija (Conevska E., Antevska E., Kuzarevska Dimkovska M., Zavod za fizikalna medicina i rehabilitacija, Skopje, Makedonija)
• Nastanak deformacija kičmenog stuba kao posledica nelečenog kongenitalnog tortokolisa-prikaz slučaja (Ninić V., Tošaković M., Urošević S., Josifović N., Institu za rehabilitaciju – Beograd, centar “Selters” Mladenovac)
• Struktura i učestlost oboljenja terapeuta u institutu za rehabilitaciju “Selters” (Josifović N., Urošević S., Ninić V.,Institu za rehabilitaciju – Beograd, centar “Selters” Mladenovac)
• Rehabilitacija pacijenta sa transtibijalnom amputacijom i peronealnom mišićnom atrofijom-M.CHARCOT-MARIE-TOOTH (Stevović N., Marković M., Specijalna bolnica za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku, Beograd)
• Tortikolis – aktivan pristup rehabilitaciji (Živojinović I., Stjepanović M., Andjelkov S., Stanimirović B., Ambulanta za rehabilitaciju i fizikalnu terapiju “Activo“, Beograd)
• Kineziterapijski pristup nakon rupture ahilove tetive – prikaz slučaja (Trninić B., Krulj S., Zavod za fizikalnu mrdicinu i rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović“ Banja Luka, Republika Srpska, BIH)

Pripremila: mr sc  Marija Stanković

Preuzeto iz knjige sažetaka (Društvo fizioterapeuta Srbije)

PROCENA BALANSA

Postoje različiti sistemi za evaluaciju motorne funkcije balansa, naime postoje različiti testovi koji su standardizovani i numerički klasifikovani. Neki od njih procenjuju izvođenje zadataka preko numeričkog skorovanja dok drugi to čine samim opisom kako se izvodi zadatak, kao npr. samostalno, uz korišćenje pomagala ili uz asistenciju.

Postoje klinički testovi senzorne integracije balansa, dinamička posturografija, okulomotorni i vestibularni testovi, Rombergov test, test senzorne organizacije, test stajanja na jednoj nozi zatvorene – otvorene oči, test dosezanja, posturalni sters test, vremenski test (stojeći položaj stopala zajedno postavljena jedno pored drugog – procena posturalnih oscilacija u položaju mirnog stajanja). Postoje testovi za funkcionalnu procenu balasa kao što su: step test, tandem hod, Tinneti test, procena orijentacione mobilnosti i mobilnosti – hoda, ponavljani funkcionalni test dosezanja – dohvatanja, procena balansa i mobilnosti, brza evaluacija mobilnosti, balasa i straha, test ustajanja i hoda, ….Postoje Bobatovi testovi reakcija ravnoteže i balansa, zatim Fugl – Mayer test u kome se posmatra i analizira 7 detalja.

Za funkcionalnu procenu balansa danas se najviše koristi Bergova Skala Balansa. Ova skala sadrži 14 zahteva koje pacijent treba da izvede, svaka radnja se procenjuje od    0 do 4. Ocena 0 označava da pacijent ne može da izvede radnju a 4 da može da izvede radnju bez ikakvih poteškoća. Originalno je dizajnirana od riziko pada kod starijih osoba. Ova skala se koristi kod pacijenata koji su imali moždani udar, a u cilju procene balansa.

Bergova Skala Balansa

Zahvaljujemo se pacijentu koji nam je omogućio snimanje

Pripremile:  vft, defektolog, nastavnik Sida Ereš, mr sci Marija Stanković, vft Danijela Jončić

Korišćena literatura: Frances E. Huber, Chris L. wells (2006): Therapeutic Exercise Treatment Planing for Progression

1) Kada koristiti pomagalo za hod?

Ukoliko Vaš bol sprečava da hodate normalno, trebalo bi da koristite štap ili štake da smanjite težinu  odnosno pritisak na segment u donjim ektremitetima koji trpi bol. Drugim rečima, ukoliko Vap bol primorava da hramljete,  trebalo bi da koristeći pomagala povratite normalan hod. Na taj način ćete pospešiti opravak i sprečiti stres koji tokom nepravilnog hoda trpi lumbalna kičma ili zglobovi nogu koji nisu zahvaćeni primarnom ozledom ili obolenjem.

2) Štap ili Štake?

Ukoliko ne možete da se uopšte oslonite na stopalo, ili Vam je lekar savetovao da izbegavate da se oslanjate punom težinom preko skočnog zgloba, kolena ili kuka, ništa drugo Vam ne preostaje nego da koristite štake.  Pokušajte da hodate tako što ćete oslanjajući se rukama na štake, nogama  prolaziti  između štaka  oslanjajući se samo na nogu koja nije povređena.  Hodajući sa obe štake, vremenom ćete početi  da hodate sa delimičnim osloncem, odnosno Vaš oslonac na povređeni segment će biti sve veći. Iako će Vas oslonac na povređenu nogu biti nešto manji nego na zdravu, trudite se da hodate što normalnije, odnosno pokušavajte da se uvek oslanjate prvo na petu, zatim celo stopalo i konačno na prste povređene noge.  Oslobodite se jedne štake onog momenta kada procenite da možete da hodate uz nečiju pomoć ili možda možete i da preskočite ovaj korak i pređite na štap ukoliko Vam on omogućava dovoljnu podršku.

3) Levo ili Desno? U čemu je razlika?

Ovo je nešto što me posebno uznemiri gledajući gore pomenutu seriju. Bez obzira da li koristite jednu štaku ili štap, UVEK ih držite u ruci koja je na suprotnoj strai od povređenog segmenta.  Za sve one kojima možda ovo deluje iracionalno, sledi objašnjenje:

Kada hodamo, prirodno je da se i naše ruke pomeraju napred-nazad i to tako što na primer pomeramo desnu ruku napred paralelno sa levom nogom i obrnuto. Upravo ovaj prirodan način kretanja je nešto što želimo da zadržimo kada koristimo pomagala pri hodu. Dakle, ako zakoračite vašom povređenom desnom nogom,  Vaš štap u levoj ruci ce također učiniti isto, i na taj način ce pomoći da se olakša pritisak na povređenu stranu jer  ćete  deo težine trupa svakako  osloniti preko leve ruke na štap.

Zamislite sada da drzite štap na istoj strani na kojoj ste se povredili.  U tom slučaju, hodali bi ste poput robota. Konačno, pokušajte pa ćete se i sami uveriti.  Ukoliko niste povređeni, pokušajte da hodate tako što ćete pomeriti desnu ruku unapred prilikom iskoraka desnom nogom. Napravite nekoliko takvih koraka i na levoj strani. Deluje čudno zar ne?  Još je čudnije kada hodajući na ovaj način koristite Vaš štap odnosno jednu štaku.

4) Podešavanje visine štapa ili štake

Jedna veličina ne odgovara svima. Svoje pacijente učim da kada opuste ruku pored tela vrh štapa treba da dođe do nivoa velikog trohantera na butnoj kosti. Za svakog pacijenta je najlakše da veliki trohanter pronađe tako što će stojeći u mestu lagano rotirati u polje i unutra celu nogu tražeći vrhovima prstiju prominenciju sa spoljne strane butne kosti u visini zgloba kuka. Ukoliko je štap pravilno podešen, ugao u zglobu lakta bi trebalo da je 20 stepeni u fleksiji. Ukoliko je štap previsok, primorat će vas da podignete rame na gore, ili čak da se nagnete u suprotnu stranu, odnosno na stranu koju ste povredili. Obrnuto je ukoliko je štap prekratak.

Da bi ste odredili visinu staka stanite mirno sa obe stake tako sto ce te ih odvojiti u stranu po 5 cm, I unapred jos 15cm. Najvaznije je da prostor izmedju pazuha I vrhova stake bude slobodan za Vasa 3 prsta. Izbegavajte da se oslanjate pazuhom na vrhove staka jer tako dovodite u opasnost Vas aksilarni nerv da bude ostecen tokom nepravilnog hoda. Kao I sa stapom, Vaše šake treba da su u nivou kuka, sa laktovima savijenim do 20 stepeni u fleksiji.

Iz nekog razloga zdravstvene ustanove koje otpuštaju pacijente sa pomagalima, zaboravljaju da pacijente nauče kako da pravilno koriste pomagala koja im daju na korištenje. Zato iskreno preporučujem svim pacijentima kojima je to potrebno da potraže pomoć fizioterapeuta koji će ih naučiti kako pravilno da koriste pomagala pri kretanju, posebno kada su u pitanju stepenice.  Veoma je važno   naučiti nakon povređivanja pravilan hod kako bi pacijent što lakše i brže mogao da se vrati svojim životnim aktivnostima kao i pre povređivanja.

Pripremio: SAŠA JEZDIĆ, Viši fizioterapeut,www.ft-jezdic.com

Korišćena literatura: Chad Starkey, Jeffrey L. Rayan (2002): Evaluation of Orthopedic and Athletic Injuries 2nd edition; Peggy A. Houglum (2001): Therapeutic Exercises for Athletic Injuries; Chad Starkey (1999): Therapeutic Modalities, 2nd edition.

Novi Sad, 23.11.2011.

Satnica

13.50 – 14.00   Ulazni test

14.00 – 14.05  Pozdravana reč predsednika CF Vojvodine Osmeh

14.05 – 14.15  Pozdravna reč  predsednika Ministarstva zdravlja

14.15 – 14.30 Pozdravna reč predstavnika Pokrajinskog sekreterijata za zdravstvo

14.30 – 14.50 CFTR gen  - predavanje dr Dragica Radojković

14.55 – 15.15 Novine u CF – predavanje dr Gordana Vilotijević Dautović

15.15 – 15.35 Ishrana kod osoba sa CF-om – predavanje dr Danijela Jojkić Pavkov

15.30 – 16.10 Pauza

16.10 – 16.30 Iskustva u lečenju odraslih osoba sa cističnom fibrozom – predavanje dr Violeta Kolarev

16.35 – 16.55 Fizikalna terapija kod osoba sa cističnom fibrozom – predavanje mr Marija Stanković

17.00 -17.30 Fizikalna terapija kod osoba sa cističnom fibrozom – prezentacija

17.30 – 17.40 Izlazni test

Seminar je u procesu akreditacije. Zainteresovani se mogu javiti predsedniku udruzenja „Osmeh“ Jeleni Dako ( mob 06031493278)

Seminar posvećen osobama sa cističnom  fibrozom

Beograd, 24.11.2011.

Velika sala, Skupstina grada, Trg Nikole Pasica 6

Satnica

11.00 – 11.45 Dolazak i prijava učesnika

11.45 – 12.00 Ulazni test

12.00 – 12.05 Pozdravana reč predsednika CF Srbije

12.05 – 12.15 Pozdravna reč  predsednika Ministarstva zdravlja

12.15 – 12.45 Šta je novo u dijagnozi i lečenju hronične plućne bolesti u cističnoj fibrozi – predavanje dr Predrag Minić

14.40 – 13.05 Cistična fibroza ekstrapulmonarni i nutritivni problemi – predavanje dr Nedeljko Radlović

13.05 – 13.30 CFTR gen – predavanje dr Dragica Radojković

13.30 – 13.50 Uloga medicinske sestre u praćenju bolesnika obolelih od cistične fibroze – predavanje Suzana Radeka

13.50 – 14.30 Pauza za osveženje

14.30 – 14.55 Fizikalna terapija kod osoba sa cističnom fibrozom – predavanje mr Marija Stanković

14.55 – 15.35 Demonstracija veština fizikalne terapije kod cistične fibroze – praktični rad Valentina Pavković

15.35 – 15.50 Izlazni test i test evaluacije

15.50 – 15.55 Zatvaranje seminara

Seminar posvećen osobama sa cističnom  fibrozom

Niš 26.11.2011.

Konferencijska sala, Filijale RFZO nišavskog okruga, Prijazdina 1

Satnica

09.00 – 09.45 Dolazak i prijava učesnika

09.45 – 10.00 Ulazni test

10.00 – 10.50 Pozdravana reč predsednika CF Srbije

10.05 – 10.15 Pozdravna reč  predsednika Ministarstva zdravlja

10.15 – 10.40  Šta je novo u dijagnozi i lečenju hronične plućne bolesti u cističnoj fibrozi – predavanje dr Predrag Minić

10.40 – 11.05 Cistična fibroza ekstrapulmonarni i nutritivni problemi – predavanje dr Nedeljko Radlović

11.05 – 11.30 CFTR gen – predavanje dr Dragica Radojković

11.30 – 11.50 Uloga medicinske sestre u praćenju bolesnika obolelih od cistične fibroze – predavanje Suzana Radeka

11.50 – 12.30 Pauza za osveženje

12.30 – 12.55 Fizikalna terapija kod osoba sa cističnom fibrozom – predavanje mr Marija Stanković

12.55 – 13.35 Demonstracija veština fizikalne terapije kod cistične fibroze – prakticni rad Valentina Pavković

13.35 – 13.50 Izlazni test i test evaluacije

13.50 – 13.55 Zatvaranje seminara

Uvod

Transkutana elektronervna stimulacija (TENS) se obično koristi za tretman bolnih stanja. Dugo se verovalo da karakteristike TENS-a dovode do značajnog smanjenja bola i kao posledica proizvođači TENS-a su poboljšavali tehničke karakteristike uređaja za TENS u nameri da povećaju efikasnost aparata. Danas TENS aparati omogućavaju korisniku promenu amplitude (mA), trajanje impulsa (µs), oblika impulsa (kontinuirani, impulsni, modulisani) i frekvenciju (pulsiranje per secundam), a sve u cilju selektivnog stimulisanja različitih populacija nervnih vlakana. Vodeći lideri tvrde da je izbor frekvencije kod TENS-a ključ uspeha. Međutim, dugotrajnim korišćenjem TENS-a često se izabira frekvencija “ad hoc” zbog osećaja prijatnosti. Rezultati istraživanja kojim su obuhvaćeni zdravi ispitanici, koji su bili izloženi eksperimentalnom bolu izazvanim parametrima TENS-a u labaratorijsko kontrolisanim uslovima, često potvrđuju da je izbor frekvencije možda ključ uspeha za smanjenje bola. Do današnjih dana niko nije proveravao objavljene radove na sistematični način upoređujući različite frekvencije kada su svi ostali parametri konstantni.

Postojala je tendencija da se TENS terapija objasni prema tehničkim karakteristikama TENS-a kao “visoka frekvencija, mali intenzitet” (konvencionalni TENS) ili “niska frekvencija, veliki intenzitet” (akupunkturni TENS). Ovo je rezultovalo ne tako jasnom opisu TENS terapije jer nisu mogla da se odrede fiziološka dejstva TENS-a.  Imajući to u vidu, fiziološko dejstvo konvencionalnog TENS-a je selektivno aktiviranje neoštećenih kožnih aferentnih debljih Aβ nervnih vlakana bez aktivacije Aδ i C vlakna, a to aktivira  segmentne antinocioreceptore. Teoretski, “visoka frekvencija, manji intenzitet” struje ima najveći efekat u selektivnom aktiviranju Aβ nervnih vlakna. Praktično, Aβ aferentna aktivacija je postignuta “jakom ali prijatnom” bezbolnom parastezijom ispod elektroda. Fiziološko dejstvo akupunkturnog TENS-a je aktivacija aferentnih vlakana malih debljina neoštećenih mišića, kroz mišićnu kontrakciju, što izaziva ekstrasegmentalne antinocioceptivne mehanizme pomoću descedentnih inhibitornih traktusa. Ovo je postignuto postavljajući TENS na nisku frekvenciju i jak ali ne bolan intenzitet na mišić. Impulsna struja aplikovana na niskoj frekvenciju nije bila adekvatna za dobijanje mišićnih kontrakcija male učestalosti, pa je impulsna struja, nazvana “burst mode TENS”, korišćena umesto nje.

Uobičajeno se u priručnicima i u uputstvima za TENS aparate navodi da su pojedine frekvencije bolje u odnosu na druge za tretiranje određenih stanja. Labaratorijska istraživanja vršena na zdravim ispitanicima, izloženim spoljnom uticaju koji dovodi do bola (eksperimentalni bol),  često dokazuju ove tvrdnje. Eksperimentalne studije bola korišćene su da procene analgetski efekat jer su relativno bezbedne i omogućavaju istraživaču da kontroliše bol i privrženost tretmanu.

Namera ovog sistematičnog istraživanja, koje proučava bol izazvan eksperimentalnin putem kod zdravih ispitanika, je da otkrije smanjenje bola određenom frekvencijom TENS-a kada su svi ostali parametri konstantni.

Metode

Korišćena literatura za istraživanje obuhvata period do septembra 2006. godine, a preuzeta je iz elektronske baze podataka: AMED (1985-2006), CINAHL (1982-2006), EMBASE (1980-2006), Inspec (1969-2006), PEDro (1929-2006), pre-CINAHL (198-2006), PsycARTICLES (1985-2006), PubMed (1951-2006) i SPORTDISCUS (1985-2006). MeSH i/ili ključne reči: transkutana elektronervna stimulacija (MeSH), transkutana elektronervna stimulacija, elektrostimulaciona terapija (MeSH), TENS, elektroterapija, bol (MeSH) i intenzitet bola (MeSH). Tekstovi su bili pregledani, poštujući sve kriterijume koje je postavio istraživač. Naslovi i apstrakti osnovnih studija korišćeni su da prepoznaju podobnost studije, a njihovi kompletni tekstovi su korišćeni. Referentna lista korišćenih relevantnih članaka pregledana je za izveštaj ali nije identifikovana putem elektronskih pretraga.

Kriterijumi koje su istrazivanja morala ispuniti

Da bi istraživanja bila uključena u razmatranje  morala su zadovoljiti sledeće kriterijume:

• Istraživanja koja su bila objavljena kao kompletan izveštaj
• Istraživanja koja su koristla eksperimentalni bol na zdravim ispitanicima
• Istraživanja koja su sadržala poređenje najmanje dve i više  frekvencije koristeći isti obrazac terapije, npr. istraživanja koja nisu imala precizan izveštaj, koji je terapijski obrazac korišćen u istraživanju, a recezenti su bili sigurni da TENS nije aplikovan tako što je korišćen neki drugi terapijski obrazac (nije korišćen burst ili modulisan oblik u studiji)
• Istraživanja u kojima je evidentirani bol koji je ishod promene praga bola. Ovo je često korišćeno za procenu smanjenja bola u takvim studijama. Smanjenje bola je definisano kao odgovor na bolni stimulus uključujući povišen prag bola.
• Istraživanja u kojima je TENS dobijen koristeći standardni TENS uređaj, koji smo definisali kao bifazna impulsna struja gde je trajanje impulsa izmedju 10µs i 1000 µs i  frekvenciju izmedju 1 i 250 Hz (pps – puls per secundam)
• Istraživanja u kojima je korišćen intenzitet iznad praga senzorne percepcije i opisan kao „jak“ i/ili „prijatan“ i/ili „podnošljiv“

Istraživanja  nisu bila pogodna ako:

• Efekti različite frekvencije ne mogu da se izoluju jer su drugi parametri TENS-a  promenjivi
• Ako je intenzitet TENS-a opisan kao „jedva osetan“
• Ako za smanjenje bola nisu korišćeni merni instrumenti
• Ako je korišćen  „kontinuiran“ oblik.

Rezultati

Preko 2100 članaka našlo se u početnoj fazi pretrage elektronskih podataka, mada većina njih nije bila pogodna.Dvanaest studija zadovoljavalo je kriterijume za pregled. U istraživanjima je korišćeno nekoliko pristupa da se izazove eksperimentalni bol, uključujući toplotnu (n=2), električnu (n=3, ne uključujući Walsh i saradnike), mehaničku silu, (n=2), hladnoću (n=3), ishemiju (n=2) i mišićni bol (n=1). U izveštajima istraživanja često se navodi da su ispitanici nasumično raspoređeni u grupe i da je pristup duple zaštite podataka često korišćen. Međutim, skrivanje detalja je bilo neizvodljivo jer se pretpostavljalo da će ispitanici osetiti razlike u senzaciji izazvanim različitim frekvencijama TENS-a.

Istraživanja koja su dokazala efekte promene  frekvencije

Samo tri istraživanja pokazala su značajnu razliku u efektu smanjenja bola između izabranih frekvencija. Tommaso i saradnici prikazali su da je 100Hz efikasnije od 10Hz u smanjenju bola koji je izazvan toplotnom silom, što je zabeleženo kod 16 ispitanika (n=8 po grupi), koristeći CO₂ laser (10µm talasna dužina, 2.5mm promera sonde, 45ms trajanje ekspozicije). TENS  je aplikovan na ventralnoj strani desne podlaktice sa elektrodama postavljenim na istom mestu kao i stimulus, koristeći „jak ali podnošljiv“ intenzitet i vreme trajanja impulsa od 200µs. Frekvencija od 100Hz  dovodi do značajno većeg smanjenja bola u poređenju sa 10Hz iako iz izveštaja nije bilo moguće razjasniti važnost pomenute razlike.

Chakour i saradnici uzimajući 10 ispitanika po grupi prikazali su da 5Hz i 80Hz aplikovani kao bifazni pravougli impulsi efikasniji su od 2Hz u smanjenju bola izazvanog toplotnom silom, korišćenjem lasera CO2 (10.6µm talasne dužine, 1-100W izlazne snage 5mm promera sonde, 50ms). Ovaj efekat je posmatrani kada je TENS bio dovoljno jak da izazove očigledno bockanje (maksimalan intenzitet), ali nisu posmatrani kada je TENS aplikovan kao „jaka ali podnošljiva“ bezbolna parastezija (submaksimalan intenzitet). Prag bola je određen za vreme petominutnog aplikovanog TENS-a, a rezultati su ukazivali na slične promene primećene za sve ostale frekvencije osim za 2Hz, koja se pokazala najmanje efikasnom od drugih frekvencija, aplikovana na maksimalnom intenzitetu (znači promena od 1W od polazne osnove u poređenju sa promenom između 8W i 12W u drugim grupama). Ocenili smo ovu studiju kao pozitivnu, zasnovanu na pronalaženju da 5Hz i 80Hz smanjuju prag eksperimentalnog bola koji je izazvan toplotom u poređenju sa 2Hz, kada je TENS aplikovan sa maksimalnim intenzitetom. Postoji mogućnost da je ovaj zaključak donesen na osnovu pogrešnog tumačenja rezultata ispitivanja frekvencije od 2Hz pa su autori zaključili da ova frekvencija nema efekta.

Istraživanje Chakoura i saradnika bilo bi ocenjeno kao negativan ishod ako bismo uzeli u obzir rezultate koji su dobijeni kada je TENS aplikovaan kao „jak ali podnošljiv“ intenzitet jer se nije pokazala razlika između izabranih frekvencija. Ovo je drugačije u istraživanju Tommasa i saradnika, koji su uočili značajno smanjenje bola primenjujući 100Hz  u poređenju sa 10Hz. Ovo neslaganje možda je zbog korišćenja različitih mernih jedinica u istraživanju, gde je Tomasso koristio 10 stepenu verbalu skalu za procenu bola, a Chakour je procenjivao prag bola vatima. U Chakour-om izveštaju zaključeno je da su efekti izabrane frekvencije zanemarljivi između grupa.

Walsh i saradnici izvestili su da je 4Hz bilo efiksnije od 100Hz u smanjenju bola ishemijskog porekla koji je procenjen SET testom (submaximal effort tourniquet test) kod 32 ispitanika ženskog pola, koje su nasumično razvrstane u 4 grupe (n=8 po grupi): 110Hz, 4Hz, placebo TENS i kontrolna grupa. TENS je aplikovan kao „jak ali podnošljiv“ intenzitet preko dve elektrode plasirane na ispilateralnu stranu 6. i 7. vertebralnog pršljena. Bol ishemijskog porekla je aplikovan preko 12 minuta, a bol je meren korišćenjem VAS i McGill upitnika. Postojala je značajna razlika u VAS ali ne i u McGill upitniku između grupa, gde je 4Hz mnogo više imalo efekta nego 100Hz.

Istraživanja koja nisu dokazala efekte promene  frekvencije

Deset od trinaest istraživanja nije pokazalo razlike u smanjenju bola između različitih frekvencija kada su svi ostali parametri TENS-a bili konstantni. Nalaz Walsha i saradnika da je 4Hz efikasnije od 100Hz, kada je osnovna struja 287µs, za smanjenje bola ishemijskog porekla, nije uspešno ponovljeno u nastavku istraživanja od strane istraživača. Foster i saradnici nisu našli razlike, u VAS i McGill upitniku, između 110Hz i 4Hz kada je osnovna struja bila između 50 i 200µs. Vredno je zapaziti da je Walsh koristio osnovnu struju od 287µs a Foster od 50µs i 200µs, iako se čini da je mala razlika (naročito između 287 i 200µs) i neverovatno je da su u istraživanju doprinela odstupanju.

Ashon, Johnson, i Foster sa saradnicima koristili su bol, izazvan hladnoćom, da procene efekte TENS-a kod mlađih zdravih ispitanika. Hladnoća se uspešno pokazala kao model u postizanju eksperimentalnog bola  za istraživanje efekta smanjenja bola. Ashon nije naišao na značajnu razliku između 100Hz i 8Hz na prag bola ili toleranciju na bol, na ruci (n=10-13 po grupi) kada je TENS aplikovan sa „jakim ali podnošljivim“ inteniztetom (200µs osnovna struja) sa elektrodama (8cm svaka) na ventralnoj strani podlaktice u trajanju od 20 minuta. Johnson je radio sa istom grupom i  nije bilo razlike u pragu bola i tolerancije na bol, koristeći 10Hz, 20Hz, 40Hz, 80Hz i 160Hz (n=12 po grupi) kada je TENS aplikovan sa „jakim ali podnošljivim“ inteniztetom (200µs osnovna struja) na ventralnoj strani podlaktice u trajanju od 20 minuta. Većina različitih frekvencija dovode do značajnog podizanja praga bola kada se uporede sa placebo TENS-om. Foster nije naišao na značajnu razliku u tretiranju bola izazvanim hladnoćom, kada je korišćena frekvencija od 110Hz i 4Hz (n=8 po grupi) kada je TENS aplikovan sa „jakim ali podnošljivim“ inteniztetom (200µs bifazni impuls) na ventralnoj strani podlaktice.

Istraživanja u kojima je korišćena štetna električna stimulacija na zdravim subjektima nisu pokazala efekte između različitih frekvencija. Barr i saradnici ocenili su 30Hz, 60Hz ili 80Hz kao ili monofazne ili kao bifazne impulse kao „jak ali podnošljiv“ intenzitet (n=28 po grupi). Štetna električna stimulacija aplikovana je na distalnoj falangi  dominantne ruke neposredno pre i posle tretmana i svaki izbor parametra TENS-a aplikovan je na ventralnoj strani podlaktice u trajanju od 4 minuita. Nisu nađene značajne razlike između izabranih frekvencija na prag bola ili toleranciju na bol, mada je tolerancija na bol značajno povećana kada je izabrana frekvenicja od 60Hz i značajno umanjena kada je korišćeno 30Hz i 85Hz upoređujući pre tretmana, ali nije bilo direktnog poređenja između svih grupa. Koristeći štetnu električnu stimulaciju na lateralni maleolus u pravcu suralnog nerva, Cramp i saradnici (n=10 po grupi) nisu našli značajne razlike u ocenjivanju intenziteta bola na električne nadražaje koristeći da izazovu RIII refleks pre, za vreme i 30 minuta posle TENS-a i interferentne terapije frekvencije 5Hz, 100Hz i 200Hz. Walsh (n=10 po grupi) koristeći sličnu metodologiju, takođe nije naišao na značajnu razliku između TENS-a aplikovanog kao “jak ali podnošljiv“ intenzitet i 110Hz ili 4Hz koristeći osnovnu struju od 200µs ili 50µs.

Oba istraživača Walsh (n=8 po grupi i n=10 po grupi) ne nalaze razlike kod mehaničkog bola koristeći frekvenciju od 4Hz i 110Hz aplikovanog kao “jak ali podnošljiv“ intenzitet sa osnovnom strujom od 50µs i 200µs. Sve aktivne grupe kojima je aplikovan TENS pokazale su značajne efekte u poređenju sa kontrolnim ili placebo grupama. Craig i saradnici (n=12 po grupi) prikazali su da nema efekta promene frekvencije na ocenu intenzitet bola, mehaničkog praga bola ili u  McGill upitniku za bol za procenu bola fleksora podlakta. TENS je aplikovan na tetivi dvoglavog mišića nadlakta kao “jak ali podnošljiv“ intenzitet, 200µs osnovna struja, 20 minuta, frekvencije 110Hz i 4Hz.

Diskusija

Često se govori o drugoj funkciji TENS-a, o stimulaciji i o električnim karakteristikama uključujući osnovnu struju, trajanje i frekvenciju. Ove tvrdnje zasnovane su na osnovnom istraživanju, kojim nije objašnjen izolovani efekat posebnih varijabli. Često se u osnovnom istraživanju pravi poređenje između TENS-a sa „visokim intenzitetom, manjom frekvencijom“  i TENS-a sa „manjim intenzitetom, visokom frekvencijom“ i posmatra ishod kombinovanja slabijeg i jačeg intenziteta i veće i manje frekvencije. Ipak, istraživači često zaključuju da je izbor frekvencije odlučujući faktor. Namera našeg istraživanja bila je da se oceni, po prvi put, osnovno istraživanje koje je izolovalo efekte izabrane frekvencije, dok su ostali parametri bili konstantni. Smatrali smo važnim da konstatujemo direktni uticaj izbora frekvencije konvecionalnog TENS-a aplikovanog proksimalno od bola izazvanog električnom parastezijom koja nije štetna. Uključili smo samo one studije koje su imale precizno standardizovan intenzitet stimulacije koji su ispitanici osećali kao „jak ali podnošljiv“ ili kao „parasteziju koja ne oštećuje“ (na način na koji se konvencionalni TENS aplikuje u kliničkoj praksi). Alternativni pristup standardizacije izlaznih signala prema impulsu amplitude (mA) prepun je poteškoća zbog subjektivnih razlika u osećanju TENS-a. Dalje, mnoge studije ne objavljuju amplitudu TENS-a, a kad i objave, parametri za prag su izraženi u miliamperima.

Uprkos mnogoj objavljenjoj literaturi vezanoj za TENS, samo su dvadeset eksperimentalnih studija, koje su zasnovane na razlici u izboru frekvencije TENS-a ispitano na zdravim ispitanicima, odgovarajuće. Od njih, trinaest eksperimentalnih studija ispituje efekte različitih frekvencija, kada su svi ostali parametri konstantni. Naš pristup rezultovao je isključenju nekih istraživanja o TENS-u koja su bila metodološki jaka. Deset studija nije pokazalo razlike u efektima smanjenja bola kada je korišćena različita frekvencija, mada je bilo uključeno multipno poređenje izmeđju grupa, višestruki merni instrumenti i mali broj uzorka. Tri studije, od kojih smo tražili prikaz efekta različitih frekvencija, nisu bile ubedljiveimalo veći efekat od 110Hz kada je TENS aplikovan kao „jak ali podnošljiv“ intenzitet.

Iz našeg pregleda materijala moguća su tri zaključka:

a) različite frekvencije podjednako su efektne,

b) različite frekvencije podjedanko su neefikasne

c) studije nisu bile adekvatne u otkrivanju razlike među frekvencijama.

Neki uvid, da li je različita frekvencija ili nije efikasna, može se dobiti ispitivanjem studija koje su poredile aktivni TENS sa netretiranom grupom i/ili  sa placebo TENS-om.Neuspeh da se otkrije razlika između aktivnog i lažnog TENS-a i razlika između različitih frekvencija TENS-a možda je zbog ograničenja u metodologiji istraživanja koja smanjuje osetljivost (validnost) testa za analgeziju. Većina eksperimentalnih studija koja su uključena u ovaj pregled, koriste neadekvatan broj uzorka, sto bi moglo da poveća verovatnoću u pravljenju greške. Eksperimentalni značajni efekti bili su retko navedeni u izveštajima i samo je nekoliko studija objavilo snažnu kalkulaciju odgovarajućih razmera. Samo je jedna studija imala više od 20 ispitanika po grupi, ostale su jedva imale 10 po grupi.Poznato je da mnoga istraživanja TENS-a nisu koristila adekvatne tehnike. Druga metodološka pitanja  za studije TENS-a uključivala su teškoće u zaštiti podataka i načinu izbora uzorka i formiranju grupa.

U suštini, tvrdnje vezane za optimalno podešavanje TENS-a zasnovane su na istraživanju koja često ne izdvajaju efekte pojedinačnih parametra TENS-a. Dostupna evidencija eksperimentalnih istraživanja na zdravim ispitanicima ne podržava verovanje da je izbor frekvencije odlučujući za ishod, kada je intenzitet TENS-a standardizovan kao jak ali podnosljiv u blizini bola. Iz ovog razloga naš pregled treba da posluži naglašavanju potrebe za boljim istraživanjima i ne bi trebalo da koristi kao pregled dobrih istraživanja do današnjih dana. Nameravamo da se, u budućnosti, rukovodimo sličnim pregledima koji evoluiraju efekte intenziteta, kada su svi ostali parametri TENS-a  standardizovni.

Physiotherapy,Vo 94, Number 1, March 2008.

Chih-Chung Chen, Ghazala Tabasam, Mark I. Johnson: Does the pulse frequensy of transcutaneus electrical nerve stimulation (TENS) influence hypoalgesia? A systematic review of studies using experimental pain and healthy human participants.

Kako ne posedujemo određen broj upitnika, skala i standardizovanih metoda za funkcionalnu procenu bolesnika (sa određenim zdravstvenim problemima) razvijeni na našoj populaciji, primorani smo da koristimo upitnike i skale sa drugih govornih područja. Korišćenje jedne takve skale ili upitnika, naročito u unakrsnim kulturološkim istraživanjima povezano je sa pravom selekcijom, prevodom i njegovom validacijom u našoj sredini. Ukoliko se zanemari ovakav princip, rezultati procene u kojoj je korišćen neadekvatan upitnik mogu se dovesti u pitanje.

Većina testova i upitnika je kreirana u zemljama engleskog govornog područja. Grubo prevedeni na naš jezik nisu validni za upotrebu. Razvoj upitnika i skala za funkcionalnu procenu za više govornih područja povezan je sa adekvatnim prevodom, kulturološki senzitivnom adaptacijom i proverom metričkih osobina verzija, kako bi oni bili ekvivalenti originalu. Neophodna je  validacija i kulturološka adaptacija standardizovanih upitnika i skala na našoj populaciji, a to podrazumeva jedinstvenu metodologiju. Proces podrazumeva adaptaciju svakog zadatka (ajtema) posebno, instrukcije za izdavanje naloga i zadataka, kao i ponuđene odgovore. To se ostvaruje kroz šest koraka. Ovi koraci, sa svojim elementima, značajno su zavisni i međusobno povezani. Ukoliko neki od njih bude izostavljen, skala za procenu ili upitnik biće neadekvatan, a neadekvatna skala ili upitnik može biti izvor grešaka u funkcionalnoj proceni pacijenta.

1.  KORAK – PREVOD

Prvi korak u adaptaciji je prevod sa izvornog jezika na ciljani jezik (srpski). Za prevođenje neophodna su dva nezavisna prevodioca (translatori T 1 i T 2 ), čiji je materni jezik srpski, a drugi jezik izvorni jezik skale koja se prevodi. Oba prevodilaca daju pisani izveštaj o prevodu koji su uradili. Potrebno je da naglase fraze ili neizvesnosti uz obrazloženje za konačni izbor prevoda.

2. KORAK – SINTEZA

Spajanje ova dva prevoda u jedan (T-12)  radi treća osoba iz tima. Njegova uloga je da bude medijator u diskusiji oko nesuglasica u prevodu, kao i da napiše izveštaj o dobijena dva prevoda.

3. KORAK – POVRATNI PREVOD

Rad sa T-12 verzijom prevoda upitnika, a bez originalnog upitnika ili skale, upitnik se sada prevodi na izvorni jezik. Ovo je proces validnog proveravanja da bi se stekla sigurnost da je prevedeni upitnik jednak originalu.

4. KORAK – PREGLED OD STRANE EKSPERTSKOG TIMA

Sastav stručnog tima je krucijalno za ostvarivanje kroskulturološke ekvivalencije prevedenih instrumenata. U stručnom timu neophodni su: metodolog, kliničar, lektor, prevodioci (koji su učestvovali u prevođenju) i osoba koja je vršila sintezu prevoda. U toku ovog procesa tim se oslanja na originalni – izvorni upitnik ili skalu.

5. KORAK –TESTIRANJE SA PREFINALNOM VERZIJOM

Pretposlednji korak u procesu adaptacije je pre-testiranje. Prefinalnu verziju upitnika i testiranje pacijenata sa novim upitnikom idealno je ispitati na broju od 30 do 40 osoba iz ciljne grupe.

6. KORAK – SAKUPLJANJE SVIH PISANIH IZVEŠTAJA

Rezultat ovog koraka je sumacija i podnošenje izveštaja i svih prikupljenih dokumenata autoru ili zdravstvenoj kući koja je odobrila proces adaptacije upitnika. Autor proverava da li je preporučena metodologija procesa kulturološkog adaptiranja ispraćena i da li su izveštaji u skladu sa svakim korakom.

ODGOVOR

Kada je procena završena autor donosi jednu od tri odluke: a) odobreno, b) prevod i dokumetacija zahtevaju objašnjenje ili c) nije odobrono. U slučaju donete druge odluke, tim koji je radio adaptaciju biće u prilici da aplikuju dokumenta i prevod koji su pretrpeli potrebne preprake i objašnjenjanja.

Uobičajena pitanja

1. Da li se može izbeći proces prevoda radeći samo na kulturološkoj adaptaciji iz verzije koja je već dostupna na mom jeziku ali u drugačijoj kulturi ili različitoj zemlji?

Prvi korak je da se vidi da li ta verzija ima kulturološku ekvivalenciju sa ciljanom populacijom. Ovo se može sprovesti tako što se uradi pretestiranje na određenom broju pacijenata, a zatim se detaljno razgovara sa njima (kao u petom koraku). Ako postoji bilo kakve nesuglasice, onda se mora ići na proces kulturološke adaptacije. U tom slučaju preporučuje se da se krene od originalne verzije upitnika ili skale i da prevod bude što sličniji originalnu.

2. Zašto je proces kulturološke adaptacije tako obiman?

Mada ovo izgleda kao obiman proces, ali ako se prate uputstva vodiča adaptirani upitnik bi trebao biti kao originalni upitnik. Prolazeći kroz proces kroskulturalne adaptacije mernih instrumenata koji se koriste u zdravstvu obezbeđuje se jedinstvena pravila za merenje u različitim kulturološkim grupama. Ovakav pristup takođe obezbeđuje multinacionalna istraživanja jer se koriste isti merni instrumenti, što je od velikog značaja za kliničku praksu.

3. Kakva je pouzdanost i validnost nove verzije upitnika?

Procesom kroskulturalne adaptacije, na neki način, obezbeđuje se doslednost u sadržaju u adaptiranoj verziji. Smatra se da adaptirana verzija je validna i pouzdana ako je i originalna verzija pouzdana.

Pripremile: mr sc Dragana Kljajić , mr sc Marija Stanković

Korišćena literatura: Costa, F., Guggan, C., Bates, I. (2007): „A systematic approach to cross–cultural adaptation of survey tools“, Pharmacy Practice 5(3):115 -124;  Beaton, D., Bombardier, C., (2000): „Guidlines for the process of cross –cultural adaptation of  Self – Report Measures“, Lippncott Willians &Wilkins, Spine Vo 25, No 24. ;  Coccossis, M. (2001): Prevod i kroskulturalna adaptacija instrumenata WHOQOL -100 u Grčkoj, Psihijat.dan /2001/33/1-2/41-42/

Deo fizikalne terapije koji se bavi poboljšanjem kvaliteta disanja i funkcije disanjih organa je respiratorna ili pulmonalna kineziterapija. Respiratornom kineziterapijom deluje se na održavanje pokretljivosti grudnog koša, jačanju disajne muskulature, povećanju dubine disanja, opskrbljenošću plućnog tkiva kiseonikom i lakšeg odstranjivanja sluzi iz disajnih puteva. Respiratorna kineziterapija podrazumeva korišćenje niza tehnika i procedura koje se primenjuju nakon funkcionalne procene. Dobro razumevanje pulmonalnih funkcionalnih testova kao i poznavanje mehanike disanja je bitno u planiranju efikasne fizikalne terapije kod osoba sa respiratornim oboljenjima. Fizioterapeut u kliničkim uslovima primene respiratorne kineziterapije je u mogućnosti da prati neke od parametara disanja koji mogu biti značajni za planiranje.

Elementi procene su: Inspekcija: broj respiracija u minuti – brzina disanja (koja normalno kod odraslog čoveka iznosi 12 do 18 u minutu u miru, a kod novorođenčeta 40 respiraciju u minuti), tip i obrazac disanja (utvrđivanje stanja mišića i njihovog učešća u disanju, utvrđivanje upotrebe pomoćne disajne muskulature kao i promenu obrasca disanja kada pacijent priča ili se kreće), dubina disanja (duboko ili površno disanje),  ritam disanja (pravilan ili nepravilan), odnos između udaha i izdaha (I:E odnos). Antropometrijska merenja: mobilnost grudnog koša (merenje obima grudnog koša u stanju maksimalnog inspirijuma i maksimalnog ekspirijuma), merenje dijametra grudnog koša pelvimetrom (određuje se sagitalni promer na tri nivoa, transferzalni promer na jednom nivou i dva kosa promera), kirtometrija (merenje se obavlja savitljivom žicom koja ocrtava presek toraksa). Određivanje aktivnosti mišića: manuelni mišićni test i metoda palpacije muskulature. Funkcionalni testovi: 12 MD test (test hodom u toku 12 minuta), 6MD test. Specifični testovi plućnih funkcia: spirometrija (VC, FVC, FEV1, TLC, FEF…), telesna pletizmografija (merenje otpora u disanjim putevima), analiza gasova u krvi (ABG).

U okviru procene disanja treba imati na umu da mnogi faktori mogu da imaju uticaj na disanje, kao što su: starosna dob, uhranjenost (visoke i mršave osobe imaju veći kapacitet od niskih i ugojenih), pol (muškarci imaju veći kapacitet od žena) kao i položaj tela koji značajno utiče na respiraciju.

Sprovođenje respiratorne kineziterapije treba da bude redovno i implantirano u svakom kineziterapijiskom tretmanu. U kliničkoj praksi, vežbe disanja predstavljaju veoma široko područje. Njihova primena nije prisutna samo u fizikalnoj terapiji brojnih plućnih oboljenja, već se one mogu sprovoditi i kao vežbe za sprečavanje mogućih komplikacija kod različitih stanja i oboljenja ali i kao uvodna procedura svakog kineziterapijskog tretmana. Ciljevi respiratorne kineziterapije su: poboljšanje ventilacije pluća, povećanje pokretljivosti grudnog koša, spečavanje ili korekcija stvorenih deformiteta toraksa i kičme, poboljšanje tolerancije na napor, delovanje na evakuaciju sektreta, smanjenje potrebe za hospitalizacijom i poboljšanje aktivnosti svakodnevnog života.  Sve vrste aktivnosti u respiratornoj kineziterapiji mogu se svrstati u nekoliko grupa a podrazumevaju: tehnike čiščenja disanjih puteva – na početku tretmana obično se sprovode tehnike čišćenja disanjih puteva koje podrazumevaju čišćenje gornjih (prohodnosti i održavanje čistoće nosa) i donjih disanjih puteva (položajna drenaža, autogena drenaža); obuka, korekcija i kontrola disanja – obuka dijafragmalnom disanju, obuka sinhronom disanju, disanje sa preprekama; tehnike jačanja disajne muskulature – jačanje disajne muskulature može se postići primenom facilitacionih tehnika. Otpor se može primeniti na lateralni zid grudnog koša, gornji deo grudnog koša, sternum. Potrebno je jačati  pomoćnu disajnu muskulaturu; vežbe za mobilizaciju grudnog koša – preduslovi za dobru mobilnost grudnog koša jesu pokretljivost zglobova između grudne kosti i rebara, između rebara i kičmenih pršljenova i između pojedinih pršljenova međusobno. Vežbe mobilizacije grudnog koša imaju za cilj poboljšavanje ili održavanje pokretljivosti u ovim zglobovima ali i postizanje elastičnosti u muskulaturi kao i poboljšanje uspravnog držanja tela; ostale fizičke aktivnosti – ovde spadaju vežbe na biciklu, trendmilu, ručna ergometrija, sport i igra. Ove aktivnosti ne mogu da nadomeste vežbe disanja ali mogu da budu korisna dopuna.

Položaj kamile – Ustrasana                                                                                                                                                                                                                                     Položaj kobre – Bhujangasana

U položaju kamile grudne strukture ostaju u položaju udisaja, a mišići trbušnog zida se istežu. Posledica toga je smanjena sposobnost organizma da normalno diše.  Međutim, pronalazi se podrška  u dubljoj muskulaturi tako da se naprezanje površnih mišića ublaži. Tada se može primeniti zanimiljiv odnos između najdubljeg sloja površinskih mišića vrata i pokreta disanja u predelu vrha pluća, koji su ograničeni delovanjem skalenskih mišića.

Položaj kobre – iako je standardna instrukcija da se udahne kada se telo savija unazad, može biti veoma korisno zauzeti osnovni položaj savijanja tokom izdisanja. Mnogi ljudi su „zarobljeni“ u svom obrascu „disanja trbuhom“, a njihov udah će zapravo ograničiti opružanja grudnog dela kičmenog stuba i širenje grudnog koša (zbog toga što disanje trbuhom prati ograničavanje pokreta grudnog koša za vreme kontrahovanja dijafragme).

Zahvaljujemo se Emi Popović!

Pripremila: mr sc Marija Stanković

Korišćena literatura:

Jules M. Rothstein, Serge H. Roy, Steven L. Wolf (1991): The rehabilitaion Specialist’s Handbook, Philadelphia; Jonathan Kenyon, Karen Kenyon (2004): The Physiotherapist’s Pocket Book, London, UK; Leslie Kaminoff (2007): Joga anatomija, ilustrovani vodič za položaje, pokrete i tehnike disanja, Beograd; Popović M., Stevan J. (1995): Kineziterapija respiratornih poremećaja, Beograd; Ramačarka J. (2010): Disanje i zdravlje, Indijske vežbe disanja, Beograd; Pavlović M. (2004): Odabrana poglavlja iz opšte/osnovi kineziterapije, Beograd.

PNF program spada u posle diplomske studije, a samim tim u obrazovni sistem koji se NE AKREDITUJE, ved tehnike same po sebi kao autorizovane metode predstavljaju specijalizaciju kojom se stiče viši stepen obrazovanja (VIb). Sistemom obrazovanja u Srbiji je predviđeno da nakon završetka Strukovnih studija, postoji mogudnost nastavka usavršavanja i školovanja. PNF tehnike predstavljaju posle diplomsko usavršavanje i specijalizaciju fizioterapeuta. Edukacija de se odvijati kroz organizovane kurseve,predavanja i radionice u saradnji sa IPNFA instruktorima koji de predavati u našoj zemlji. Ove međunarodno priznate elitne tehnike fizioterapeuta se uče i razvijaju unekoliko faza:- Basic level (osnovni nivo) 1 i 2 u trajanju od 10 dana;- Advanced Levels (napredni nivoi):- PNF3: u trajanju od 5 dana. Ovaj nivo savladavaju fizioterapeuti koji su prošli osnovni 1 i 2 nivo,s tim da je od završetka osnovnog nivoa do početka naprednog prošlo najmanje 6 meseci;- PNF4: u trajanju od 5 dana predstavlja rešavanje konkretnih kliničkih stanja i problema u oblasti ortopedije i neurologije. Neophodno je da prođe najmanje 6 meseci od završenog PNF3;- PNF3B:Alternativa za PNF4 i može se završiti sa različitim instruktorom u odnosu na PNF3;- PNF5: Nivo dobijanja sertifikata i diplome „IPNFA certified PNF Therapist“

Bazični 1+2 PNF je zakazan za januar i jun 2012. u Beogradu.

Predavač je Zdenka Šefman,advanced IPNFA instructor.

Broj mesta je ograničen na 16-20 polaznika.

Prijave za kurseve možete vršiti pismeno ili usmeno na telefone i adrese “PNF Asocijacije Srbije”

“PNF Asocijacija Srbija” pejakovicmarko@open.telekom.rs

063/272-485 Pejaković Marko

Cena bazičnog 1+2 PNF kursa je 500 eura u dinarskoj protivvrednosti (cena obuhvata PNF1 i PNF2 tj. 10 dana kursa) .

Cena naprednog PNF3 kursa je 400 eura u dinarskoj protivvrednosti,u trajanju od 5 dana.

Napredni nivoi PNF-a 3B i 4 de biti organizovani u skladu sa potrebama i progresom edukacije na nižim nivoima.

Sve uplate se vrše na račun “PNF Asocijacija Srbija”:

Primalac: “PNF Asocijacija Srbija”,Brade Jugovića 2,Pančevo

Br.računa 240-0000000001706-88 Findomestic Banka AD Beograd

Svrha uplate: Troškovi učešda na PNF kursu

Moguće je plaćanje u više rata,s tim da je poslednja uplata 5 dana pre početka kursa.

Srdačan pozdrav,

VFT Pejakovid Marko

Osnivač “PNF Asocijacija Srbija”